Аутор: Серафим Ристић

Стање српског народа под турско-албанским игом средином XIX века најбоље показује судбина манастира Дечана.

Манастир је био под заштитом турских власти и албанских „војвода“, али је његова судбина у крајњој линији зависила од локалних намесника. Средином XIX века локалне власти су махом биле нерасположене, из верских разлога, да овој хришћанској богомољи пруже пуну заштиту, или су биле немоћне да спрече прекомерно и својеврсно пљачкање манастира од стране неких Албанаца муслимана.

Жалбе монаха нису помагале. Султанов ферман из 1849, којим је обећана заштита царске лавре, није имао никаквог стварног дејства, јер „у планини ферман не важи“ . Зато се архимандрит дечански Серафим Ристић обраћа „прошенијем“ руском цару Александру II, 15. фебруара 1859, у коме браћа манастира Дечана „са сузама се моле за снажну заштиту од дивљи и свирепи Арнаута, који се Бога не боје, а царске турске заповести не слушају.

Ова обитељ Господа Вседржитеља опкољена са свију страна овим непокорним племеном, заиста се наоди као у лавовим устима“. Серафим упозорава руског цара да ће тај зулум, а с друге стране оскудица у новцу, приморати братију „да оставе овај дивни спомен православни времена сербскога народа, ову једину потпору православија у овоме крају, ову једину утеху порабоћених верних“.